Marijo

Korpus: Riznica

»Umro je sveti profesor«, čulo se je iz usta mnogih u Zadru. Doista, uz osobu toga čovjeka, profesora i katolika, odlično pristaje sintagma »sveti profesor«. Kršćanin vjerničkoga svjedočenja i sveta življenja, što se je u dugovječnom profesorskom radu skoro u cijelosti poklopilo s vremenom komunističke vladavine na našim prostorima, nosilo je u sebi doista mučenički biljeg. Taj vrhunski intelektualac, matematički genij, očitovanju ozbiljnosti i dobrote, krajnje samozatajan, upamćen i kao poučavatelj nepoučenih ili manje sposobnih izvan razredne nastave, izvršio je svoje životno poslanje - moglo bi se kazati - po izvornomu Božjemu nacrtu. Svoju profesorsku zadaću nikada nije odvajao od »navještaja« oslobađajuće evanđeoske poruke Isusa Krista. Bijaše duboko uronjen u jedno i u drugo. »Specijalist« u »oba predmeta«. Neodvojivo, autentično, radosno. Tome u prilog neka bude izražena pred našom javnošću sličica iz njegova života koju je, uz mnoge druge, potpisanome kazao u jednoj prilici. »Hodam gradom« - reče mi - »i molim krunicu BDM, što i inače običavam činiti. Dok sam tako jednom hodao sabran u molitvi, pristupi mi jedan od starih učenika da me pozdravi. Upravo u času kada sam u sebi izgovarao/molio riječi 'Zdravo, Marijo, milosti puna...', bivši me učenik upita za zdravlje, a ja mu uzvratih (dakako, i ne hoteći): 'Sveta, Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike.' Nakon izmjene 'ljudskoga' pozdrava, raziđosmo se s osmijehom.«